Sve što treba da znate o crkvenom venčanju: Pravila, iskustva i saveti

Planiranje crkvenog venčanja je lep, ali često i izazovan put koji podrazumeva ne samo organizaciju svečanog dana, već i duboko razumevanje verskih običaja i pravila. Za mnoge parove, ovo je jedan od najvažnijih koraka u životu, pun emotivnog i duhovnog značaja. Međutim, brojna pitanja i nedoumice mogu da zamagle ovaj radosni period. Kroz ovaj članak, nastojimo da vam pružimo jasan i sveobuhvatan vodič, sažimajući iskustva, savete i odgovore na najčešća pitanja koja se tiču crkvenog venčanja u pravoslavnoj tradiciji.

Predbračni ispit: Formalnost ili duhovni razgovor?

Predbračni ispit je prvi službeni korak ka crkvenom venčanju. U suštini, to je sastanak sa sveštenikom na kome se popunjavaju potrebni dokumenti i vodi razgovor o smislu i odgovornostima bračnog života. Iskustva parova su veoma različita. Neki svedoče da je ispit trajao svega desetak minuta i bio čisto administrativna formalnost, gde su se upisivali lični podaci mladenaca, kumova i roditelja, a potom svi potpisali zapisnik.

Drugi pak imaju iskustvo dužeg i sadržajnijeg razgovora gde se sveštenik interesovao za njihov odnos, vere, i pružao savete za budući zajednički život. Uglavnom, trajanje i dubina razgovora zavise od samog sveštenika i njegovog pristupa. Za ovaj susret obično je potrebno poneti krštenice mladenaca i kumova, mada neki sveštenici veruju na reč. Najsigurnije je direktno pitati sveštenika kod koga planirate venčanje šta tačno treba da ponesete.

Izbor crkve i parohijska pripadnost

Jedno od ključnih pitanja je gde se venčati. Da li morate u crkvu kojoj pripada mladoženja po mestu stanovanja (parohijskoj crkvi), ili možete izabrati bilo koju drugu? Pravila se razlikuju, ali postoji opšte pravilo: venčanje bi trebalo da obavi mladoženjin parohijski sveštenik. On može to da učini u vašoj parohijskoj crkvi, ali i u nekoj drugoj crkvi po vašem izboru, uz prethodni dogovor.

U praksi, mnogi parovi biraju crkvu koja im se vizuelno dopada ili im je sentimentalno važna, čak i ako nije njihova parohijska. U tom slučaju, obično je potrebno dobiti dozvolu od vašeg parohijskog sveštenika, a sam obred može obaviti ili on (dolaskom u tu drugu crkvu) ili sveštenik te druge crkve. Važno je o tome unapred razgovarati sa oba sveštenika kako bi se izbegle neprijatnosti i dodatni troškovi. Česti su slučajevi mešovitih brakova (npr. pravoslavac-katolik), što zahteva dodatne formalnosti i odobrenja, ali je sve izvodljivo uz dobru volju.

Kumovi: Ko može da bude kum i koje su njihove obaveze?

Uloga kumova na crkvenom venčanju je veoma važna. Oni su svedoci zaveta pred Bogom i crkvom. Pitanje ko može biti kum često izaziva nedoumice. Pravilo je da kumovi moraju biti kršteni u pravoslavnoj crkvi. Ako je neko od kumova druge veroispovesti (npr. katolik), potrebno je zatražiti posebno odobrenje od nadležnog episkopa, što se obično rešava pismenom molbom i nije redak slučaj.

Što se tiče prisustva, neki misle da kumovi moraju biti na predbračnom ispitu. Međutim, iskustva pokazuju da dovoljno da na ispitu budu bilo koje dve osobe koje će potpisati zapisnik kao svedoci, a ne moraju to nužno biti kumovi. Kumovi su obavezni na samom činu venčanja. Takođe, postoji i pitanje maloletnih kumova - nije strogo zabranjeno, ali je neophodno proveriti sa sveštenikom.

Važno: Postovi i dani kada se ne venčava

Pravoslavna crkva ima određena vremena tokom godine kada se, bez posebno opravdane potrebe, ne obavljaju venčanja. To su pre svega periodi četiri velika posta:

• Božićni post (traje 40 dana pre Božića, od 28. novembra do 6. januara)
• Uskršnji (Veliki) post (40 dana pre Uskrsa, datum varira)
• Petrovski post (počinje nedelju dana posle Duhova i traje do 11. jula, ali mu dužina varira zavisno od datuma Uskrsa)
• Gospojinski post (od 14. do 27. avgusta)

Osim postova, venčanja se izbegavaju i na zadušnice (dani sećanja na preminule, četiri puta godišnje) i na neke velike praznike. Takođe, ne venča se u periodu od 40 dana nakon smrti bliskog rođaka, naročito ako se radi o ocu ili dedi mladoženje. U hitnim i izuzetnim situacijama (npr. odlazak u inostranstvo, bolest), može se zatražiti poseban blagoslov episkopa za venčanje u postu, ali to nije uobičajena praksa i ne radi se iz praktičnih razloga kao što je zauzetost restorana.

Stoga je od suštinske važnosti da proverite crkveni kalendar pre nego što definitivno zakucate datum venčanja i rezervišete restoran.

Duhovna priprema: Ispovest i pričešće pre venčanja

Za vernike, venčanje nije samo lepa ceremonija, već sveta tajna. Kao takva, zahteva duhovnu pripremu. Tradicionalno, parovi se pre venčanja ispovedaju i pričešćuju. To je stara dobra praksa koja podrazumeva i post u danima koji prethode pričešću. Kao što jedan sagovornik kaže: "Cemu svrha pričesti ako se pre toga ne ispovedimo?".

Ispovest je prilika da se čovek pomiri sa Bogom, preispita svoje grehe i krene u novi život čistog srca. Pričešće ga priprema i učvršćuje za taj korak. Mnogi parovi već imaju naviku da zajedno poste, ispovedaju se i pričešćuju, što je izvrsna osnova. Ako niste sigurni u proceduru, najbolje je posavetovati se sa sveštenikom koji će vas venčati. On će vam objasniti kako da se pripremite i da li je potrebno obaviti poseban predvenčani post.

Praktična pitanja: Troškovi i tarife

Ovo je oblast koja najviše izaziva razgovore i, nažalost, negodovanje. Ne postoji jedinstveni, zvanični cenovnik za venčanje u crkvi. Troškovi se sastoje iz više stavki i znatno variraju od crkve do crkve, pa čak i od sveštenika do sveštenika unutar iste eparhije.

Osnovni troškovi obično uključuju:

• Taksa za korišćenje crkve/kapela (ako se ne venčavate u svojoj parohijskoj crkvi). Ovo može biti od nekoliko hiljada dinara pa naviše.
• Prilog svešteniku koji obavlja obred. Često se naziva "tarifa za izlazak na teren". Cena varira, a pojedini sveštenici je određuju "odoka", što dovodi do velikih dispariteta (od 5.000 do 15.000 dinara i više).
• Hor nije obavezan, ali ulepšava ceremoniju. Cena angažovanja crkvenog hora takođe varira.
• Pribor za venčanje: venčani pehar, platno (na kome stoje), sveće. Ove stvari možete kupiti ili pozajmiti. Ukoliko ih kupujete u crkvenim prodavnicama, cene su različite.

Ponekad se dešava da sveštenik traži posebne priloge od kumova ili roditelja. Važno je unapred se dogovoriti o ukupnom iznosu i pitati da li je sve uključeno u tu cifru. Mnogi parovi savetuju da se sve plate sami, kako ne bi opterećivali kumove i roditelje, i da se novac da u koverti. Ako smatrate da je tarifa previsoka i neopravdana, možete se obratiti nadležnom episkopu sa pritužbom.

Šta ako jedan od mladenaca nije kršten?

Situacija da jedan od budućih supružnika nije kršten je sve češća. U tom slučaju, nekršteni partner mora prvo da prime svetu tajnu krštenja. Krštenje se može obaviti nekoliko dana pre venčanja, pa čak i istog dana, mada je pristojnije i pravilnije da se izvedu odvojeno. Pre krštenja se takođe preporučuje post i duhovna priprema. Nakon krštenja, osoba postaje punopravni član Crkve i može stupiti u crkveni brak.

Crkveni razvod: Da li postoji i kako se dobija?

Pravoslavna crkva priznaje mogućnost crkvenog razvoda, ali ga ne posmatra na isti način kao državni. Crkveni razvod se ne može dobiti na osnovu sporazuma bračnih partnera ("sporazumni razvod"), već se mora utvrditi krivica jedne strane za raspad braka. Postoje određeni, ozbiljni razlozi koji se priznaju. Procedura podrazumeva podnošenje molbe nadležnom episkopu preko parohijskog sveštenika. Važno je napomenuti da Crkva dozvoljava sklapanje novog braka nakon razvoda, sa određenim ograničenjima i pokajanjem.

Zaključna razmatranja

Crkveno venčanje je pre svega sveta tajna i duboko duhovno iskustvo koje zahteva iskrenu pripremu srca i uma. Iako se danas često nameću praktična i materijalna pitanja - od izbora prelepe crkve do visine tarifa - važno je ne izgubiti iz vida suštinu. Komunikacija sa sveštenikom, razumevanje običaja i duhovna priprema čine temelj za ovaj važan korak.

Koristite iskustva drugih parova, ali uvek se i lično raspitajte kod svog sveštenika, jer pojedinačna praksa može da varira. Neka je vaše venčanje pre svega dan kada ćete pred Bogom i voljenima potvrditi svoju ljubav i posvetiti se zajedničkom putovanju u životu, punom vere, nade i razumevanja.